Црква

ЦРКВА И ЊЕН ЗНАЧАЈ ЗА КУЛТУРНИ РАЗВОЈ ГОЛУБИЋА

Нама Голубићанима као и осталим Крајишницима десила се несрећа и рат 1991-1995. који је завршио прогоном српског живља са њихових огњишта. У туђини годинама, бољеле су ране избјегличке. Али у души Голубићана живио је звон звона цркве Св.Архиђакона Стефана. И баш тај звон ујединио је све Голубићане расијане по цијеломе свијету. Родила се заједничка велика жеља обновити своју цркву и баш у њој и поред њених древних зидова, поред гробова наших предака сретати се, радовати, опет зборовати. Прилозима народа Голубићког и многх који су тај народ разумјели уз помоћ Епархије далматинске и оданих активиста 2010. год., заблиста, као звијезда небеска, наша црква голубићка. И сада сваке године на дан храмовне славе 15. Августа, ево ти народа Голубићког. Долазе људи из бијелог свијета да обиђу стара огњишта, и да у славу Бога, учествују у литији око своје цркве која је 2012. године прославила 550 година постојања.

Црква у Голубићу посвећена је Пријеносу моштију светог првомученика и Архиђакона Стефана, у Сјеверној Далмацији јединственом патрону.
Историчар и далматински епископ Никодим Милаш, аутор Православне Далмације, пише да је ова црква подигнута 1462.г .благословом зетског митрополита Јосифа у част Св. Стевана, када и цркве у Полачи, Пађенима у Кули Атлагића. Истовјетни подаци који утврђују поменути исказ налазе се и код Гриманија, за чијег управљања провинцијом настаје опширни катастарски попис из 1753. године.

Црквa св. Архиђакона Стефана је током свог постојања обнављана неколико пута. Велика обнова цркве била је у 17. Вијеку а било је и мањих обнова послије тога.
Црква Св.Стефана је сада живописана фреско сликама изведеним у традицијама византијске естетике. Благословом епископа далматинског, Фотија и непосредним старањем јереја Бориса Милинковића унутрашњост голубићке цркве је 2010. у потпуности осликана фрескама. Сликар Петар Билић и његова радионица су у техници акрилика по иконографски утврђеним правилима осликали све просторе, прописно их означили титлама , а на надсвођу јужних врата оставили ктиторски запис.

Послушајте звона цркве Светог Стевана у Голубићу:



.......

АРХИТЕКТУРА ЦРКВЕ


По типу основе ова се грађевина сасвим уклапа у архитектури Далмације доминантан ток. Изразито подужног је облика са полукружном апсидом на истоку док је но елевацији она ипак нешто посебно. Засведена је полуобличастим сводом, једнако припрата и двоструко виши наос, а апсида полу-калотом. Унутрашњост наоса је подијељена на три травеја, од којих је средишњи више него двоструко шири од западног а овај скоро упола шири од источног. Простор централног травеја је континуиран, западни одговара површини уздигнутог хора док источни затвара иконостас и притискају га масе тријумфалног и појасног лука. Хор је сада бетонски, некоћ засигурно дрвени и до њега се стиже степеништем фланкираним уз сјеверни зид. Ограда хора има ослонце на пиластрима но страни, из којих исходе појасни ојачавајући луци. Слично рјешење примјењено је и у источном травеју. Припрата је у основи деформисан квадрат, а њени зидови су унеколико дебљи од зидова наоса, широки око 1 метар. Сасвим је реална помисао да је то могла бити база првобитног звоника или куле на прочељу, тим више што се намећу аналогије са једном групом споменика у околини Бенковца. Нипошто није занемарива ни сродност просторног рјешења ове цркве са том групом, јер се и ту ради о грађевинама са три травеја, полукружном апсидом и другим елементима карактеристичним за ранороманичку и романичку архитектуру. Снажни контрафор на источном дјелу јужног зида настао је у новије вријеме са циљем да, колико је могуће, статички учврсти грађевину и спријечи клизање објекта.

Силуета цркве ни уколико не одражава висине сводова унутар грађевине јер је кровиште уздигнуто један спрат изнад наоса, а на припрати, чак за два пута. У врх крова припрате виде се споља у нивоу трифоре звоника, али и изнутра, испупчења из зидног платна која подсјећају на завршетак сљемена пријашњег крова или можда на чело преслице. На унутрашњим странама зидова видљиви су утори за греде којима је овај простор дијељен на спратове. Идеја појединих аутора о wестwерк-у сличном оном посвједоченом на црквама у недалекој Бискупији, локалитетима Лопушка Главица, Ступови и Црквина, а посебно у репрезентативном издању на цркви св. Спаса у Цетини, захтјева додатне анализе."
Насупрот осталим зидовима цркве, ови изнад припрате нису окречени, па је могуће испод више слојева малтера различите старости назрети употребљени материјал и технику зидања каква је зацијело кориштена и на осталим дијеловима грађевине. Из овог простора комуницира се директно са звоником, а посредством дрвених скела са надвишеним дијелом изнад наоса, у ком нема ништа сем отворене дрвено-гредне конструкције, што оставља видљивом косине свода испод.
Зидови издигнутог дијела грађевине су једнаке дебљине као и они на висини од око 2 м, осим јужног, поприлично оптеретивши својом тежином темеље, који већ због позиције на пристанку малог хумка имају тенденцију клизања у поље. То је био довољан разлог да се у једном моменту сазида потпорни зид-контрафор на сјецишту апсидалног и јужног зида. Од темељног зида на до висине од око 6 м потпорањ се вертикално узноси, а онда прави косину до почетка крова. Слично рјешење налазимо и на цркви манастира Крке где су ојачани западни и јужни зид.

.......

Издизањем кровне конструкције знатно изнад чела свода створено је много простора за чији настанак и функцију не налазимо довољно убједљиве мотиве. Могуће да је подизање садашњег, накнадно придодатог звоника захтјевало визуелно уједначавање цијеле грађевине, па је сада у општем изгледу створена вањштина неспретно степенованих маса. Апсида је прениска, чисти кутијасти волумен наоса је знатно виши, на њега је наслоњен вертикално положен волумен припрате још је 2 м виши, док је звоник са својих 19 м готово изједначен са дужином цркве.
Унутрашњост цркве, с обзиром на редуциран број отвора, поприлично је тамна. Ка јужном зиду наоса су ниска, утонула врата, прозор до њега и исти такав на сјеверном зиду су мали и уз то маркирани косим клупама, тако да свјетлост продире искључиво кроз источни улаз, испод тријема звоника. Мали правоугаоно рјешени отвори испод линије крова немају никакву улогу у освијетљењу брода цркве, као ни једнако мали,према јужном зиду помакнути прозор апсиде.
Најновија истраживања су у међувремену ову цркву као и низ других у ужем крају замислили као куполна рјешења и то без обзира што централни травеј није квадратног пресјека. Грађевина је, за овдашње прилике, завидних димензија, што може посредно говорити о економској снази средине, поготово у вријеме надоградње. Извана је малтерисана па обијељена и тако позиционирана да потпуно влада просторном ситуацијом, дапаче, са свих прилаза Книну.
Основни материјал за градњу јесте полупјешчењак у форми ломљенца, камен којим овај крај обилује, затим сивосмеђа муљика од којега је састављена подлога цркве и околно гробље, док се за ту и тамо користио, посебно на улазном дијелу, првокласни седиментни вапненац - мосор. Техника зидања прилагођена је врсти камена и геометријском обрасцу који се слиједио тако да се између ломљенаца и притесаног камења, због постојаности самог зида, уметало доста жбуке. Помисао о средњовјековној градњи цркве развила се када је, последњих деценија 19. вијека, Фране Булић публиковао Марунов налаз сполија на ком се чита Е МАРИЕ,' за кога је претпоставио да је донесен са Капитула, локалитета у непосредној близини Книна, гдје су откривени остаци цркве и самостана св. Бартолбмеја. Користећи се подацима о умрлима римокатоличке жупе у Книну, гдје се наводи санцти Степхани ин субурбиа, Марун је посумњао да се ради о голубићкој цркви, већ и стога што је у плочнику исте цркве било толико сполија сложеинх како их нигдје у толиком броју не опазисмо. О цркви истог имена, али Стефана краља угарског, податак доноси и незаобилазни Фарлати. Како и други подаци из задарског архива говоре о постојању ове цркве означавајући је као парохијалну, смјештену у подграђу или предграђу града, млађи истраживачи се опредјељују за убикацију непосредно испод зидина тврђаве, код Лореданових врата. Међутим, ова средњовјековна црква, као и низ других посвједочених писаним изворима није археолошки потврђена. Од поменутог оригиналног пода голубићке цркве није остало скоро ништа, јер је нестручном интервенцијом 1932. године уклоњен и надомјештен потпуно неодговарајућом терацо изведбом, а под од камених плоча је преостао само у припрати.
У разматрању старости грађевине треба консултовати још један драгоијени историјски извор чија је аутентичност потврђена на не малом броју примјера. То је картографски приказ подручја средње Далмације Венецијанца Матеје Пагана. На њој је сјеверозападно од Книна, изнад сутока двају ријечних токова, убиљежена типски као и све остале, црквена грађевина за коју смо слободни претпоставити да је управо Св.Стефан, поготово што је једна од ријека именована као БУТИСИН Ф.(лумен), док би друга била садашњи Радљевац.
Карта је приказала стање из треће деценије 16. вијека и она би била терминус анте qуерн изградње. Свакако нам се чини да онај дио грађевине, ког је као чахура затворила познија градња, доиста раносредњовјековног поријекла, док су надоградње настале онда када се, по свој прилици консолидује етничка слика након битних помјерања изазваних осмаснским провалама. Надоградња цркве и подизање звоника сасвим сигурно су друга фаза радова на објекту, али се још увијек не можемо безрезервно ослонити на Гриманијев податак да се то десило 1681. године.
Звоник је подигнут у осовини, са незнатним отклоном према сјеверу. Насупрот уобичајеној пракси и логичним конструктивним захтјевима, има инверзан распоред отвора. Почев од једноставно профилираног вјенца на висини од 10 м суперпонирани су трифора, бифора и монофора, које врхуни класична пирамида. Сем малих чуњева са куглом на врху, постављених на угловима подножја пирамиде звоника, скромних вијенаца што истичу спратну подјелу, на њему нема других декоративних или пак скулпторских елемената важних за процјену стила и времена градње.

СЛИКАРСТВО

Црква Св.Стефана је сада живописана фреско сликама изведеним у традицијама византијске естетике. Благословом епископа далматинског Фотија и непосредним старањем јереја Бориса Милинковића унутрашњост голубићке цркве је 2010. у потпуности осликана фрескама. Сликар Петар Билић и његова радионица су у техници акрилика но иконографски утврђеним правилима осликали све просторе, прописно их означили титлама , а на надсвођу јужних врата оставили ктиторски запис.

.......
.......................................................................Осликавање цркве 2010.

.......
...................................................................Детаљ фреске из цркве

Међутим то није први на њој забиљежени сликарски слој. Премда су и раније под наслагама отучене жбуке провиривали поједини дијелови, тек касних деведесетих година 20. вијека успјели су се на јужном зиду припрате - wестwерку назрети фрагменти композиције Страшног суда, заправо Приуготовљени престо – Хетимасија.
Теме и функцију недостајућег сликарства почетком 19. вијека у потпуности је преузео иконостас са три зоне изнад престоних икона. Према архитектоници дрвене конструкције, дуборезним мотивима и украсима сродан је највећем броју иконостаса насталих почетком 18. вијека, који су се у непромјењеним облицима појављивали све до средине 19. вијека.
Састоји се од зоне престоних икона, скромних царских двери завршених овалом без икаквих украса и три реда икона постављених у дуборезне аркаде. Једине праве композиције су оне изнад двери, Оплакивање Христово и Деизисни чин. У првој зони су допојасно насликани пророци у овалним медаљонима препознатљиви по текстовима пророчанстава или карактеристичним атрибутима, у другом су апостоли посједнути на катедрама, док трећи ред чине стојеће фигуре светаца. Као иконографска особеност ове цјелине којој недостаје циклус Великих празника, посебно се мора истаћи присуство националних светитеља, оснивача самосталне цркве и династије Немањића, икона Св. Саве и св. Симеона Мироточивог. Иако без посебног образложења, Милан Радека је покушао иконостас атрибуирати локалном зографу Вуку Сударевићу. Дјела Вуке Сударевића временски ипак удаљена, настала у шестој и седмој деценији 18. вијека и стилом су јасно одјелита од ликовних рјешења на овом ансамблу, али је очито да се ради о дјелу његових потомака Николе и, вјероватно, Константина Судар(евић) а и удјелу још којег сарадника. Штавише, они понављају неке његове иконографске схеме, а посебно истрајавају на кориштењу декоративних образаца. На престоној икони Богородице с Христом пронађена је цинобером исписана 1820. година што онда с више вјероватности приписује иконостас Николи Судару. И површна стилска анализа иконописа даје наслутити, свакако поред најбољег, главног мајстора, учешће барем још двојице његових помоћника. Ова радионица осликала је читав низ иконостаса и појединачних икона у храмовима широм Сјеверне Далмације.

.......
..............................................Стари иконостас у цркви који је замењен новим 2010. године

.......
...........................................................................Икона са старог иконостаса

Црква је прије рата 1991 - 95 посједовала извјестан број богослужбених књига у физички доста лошем стању, а међу најдрагоцјенијим су били: Јеванђеље штампано у Лавову (1715), јеванђеље (1721), страсно јеванђеље (1764) штампано у типографији Димитрија Теодосија, књига кратких правила и поука о догматима вјере израђена у кијевопечерској Лаври (1782), триод и пентикостар с почетка 19. вијека и др. Посебно мјесто је имао и бронзани пладањ с приказом хананских извиђача, антиминс Арсенија Четвртог, звоно насљедника Де Полис из 18. вијека са натписом, црквене сасуди и др.

.......
.................................................Примјерак старе Богослужбене књиге у ризници цркве у Голубићу

Уоколо саме цркве је гробље у коме се повремено нађу и огромни камени блокови, стећци без ликовних представа. Они су класично обиљежје касно-средњовјековних гробишта, додатни аргуменат старости саме цркве. Одатле потјече нађени камени крст са натписом, један од најстаријих у области. Скулпторски је обрађен са уторима, овоидним завршецима кракова крста и тордираним ужетом-вијенцем у који је смјештен драгоијени натпис. На њему је словима облика типичног за то вријеме уклесано: 1688. Г. 28. септембра -Ангелија Рељан. Сличан крст налазио се изнад хумке уз јужни зид цркве и на њему је била уписана 1764. година. Тог каменог крста више нема, али је на овом гробљу остало доста занимљивих надгобних крстача испуњених декоративним геометријским мотивима. Заједничку цјелину са црквом чини, сада у цјелости обновљена зграда братске куће, у којој је некада поучавао Доситеј Обрадовић, оставивши о томе спомена у својој биографији и у записима на књигама које је читао.

.......
.............................................................................Стари крстови нађени код цркве у Голубићу

Црква св. Стефана у Голубићу по свему је садржајан и многослојевит споменик прошлости који пред истраживаче поставља читав низ отворених питања, чија разријешења
искључују било какву ванстручну мотивацију, тако и она текућа питања скорашње обнове. Никад не треба сметнути с ума да се ради о живој цркви и вјерничким потребама, а управо тиме су се руководили они који су одскора цркви подарили модернији изглед и нову богослужбену опрему. Тим начином жељели су оставити видан траг у храму, али једнако тако и о свом времену.

Извор: Др Бранко Чоловић, „Црква светог првомученика и архиђакона Стефана у Голубићу (ИСТИНА-Издавачка установа Епархије далматинске

ЗНАЧАЈ ЦРКВЕ У ЖИВОТУ ГОЛУБИЋАНА

Многострука је била улога овог храма током читаве његове историје. Прије свега и изнад свега, његов значај је у томе што је он био ''дом Бога живога'', мјесто свето, гдје су се људи сретали са Богом, гдје су ријечи Божје слушали, гдје су се причешћивали, исповиједали, кајали, мирили, крштавали, вјенчавали и опојавали.
Велики духовни значај овога храма види се из једног историјског податка. Године 1692, дошао је из Босне у Далмацију Епископ Василије. То је био први Епископ Далматински, јер су дотад нашом црквом у Далмацији управљали пећки патријарси преко дабробосанских митрополита. Српски патријарх Арсеније ИИИ Чарнојевић је тада одредио да сједиште овог првог Далматинског Епископа буде при храму Св. Стефана у Голубићу. О томе Епископ Никодим Милаш у ''Православној Далмацији'' на стр.333-334 каже:
''Од почетка 1692. године налази се у Книнској крајини епископ Василије, који је због турског гоњења пребјегао из Босне у Далмацију. Далматински Срби континента обрате се пећком патријарху Арсенију Трећем, који се тада већ у Аустрији налазио, молећи да одобри да им епископ буде поменути Василије. Патријарх изда тада то одобрење; и Василије се стално настани у Голубићу код Книна, од куда је одмах почео управљати црквом далматинског континента. Ово је одобрила и далматинска влада, као што се дознаје из једног декрета тадашњег проведитора Дон Далфина, који за издржавање тога епископа уступа му стару кућу у Голубићу неког Турчина Похаловића, један виноград и шездесет дана оранице. ( овај декрет је од 12.јануара 1693.године а налази се у старој архиви задарске епископије под бројем 118) Када је за све ово дознао епископ Мелентије, протестирао је код владе и мало послије тога ми немамо спомена о епископу Василију, који је по свој прилици био принуђен да се врати у Босну.''
 
Прве наше народне школе у Далмацији отварали су монаси у манастирима и свештеници при храмовима. Тако је било и у Голубићу. Записан је важан податак како је 1764. године, на позив црквене општине у Голубићу, дошао овдје велики просвјетитељ Доситеј Обрадовић и у братској кући при храму учио дјецу. На несрећу, у оно вријеме се у Голубићу појавила куга, па је Доситеј морао да се пресели у Орлић.

Храм Св. Стефана кроз дуги временски период је био народно збориште, одакле су покретане све важније акције људи овога мјеста. Ту се зборовало и договарало о важним догађајима и правили се планови за послове од заједничког интереса. Испод цркве има проширен простор који се у народу зове «Колиште». Од вајкада, на дан сеоске славе и у другим приликама, ту се окупљала младеж ради дружења и весеља. Након Другог двјетског рата кад је изграђен Дом културе, у цркву се ишло на литургију а потом на Главице у центар села. Годинама потом, државна политика и једина владајућа атеистичка партија одвраћала је младе људе од вјере и цркве. Марксизам се, умјесто вјеронауке, учио у школама. То је било тешко вријеме за цркву и вјернике. Цркви је тада одузет велики дио посједа (ораница). Али никаква сила није могла да уништи традицију окупљања на дан сеоске славе. И одржавање храма увјек је имало своје приложнике како од мјештана тако и од Голубићана који су живели у расијању.

.......

......................................................................... Спомен плоча у част Доситеја

Голубићани нису прекинули традицију да се окупљају на дан храмовне славе упркос трагичном исходу рата. Од 1995.године у избјеглиштву, мисле на своју цркву окупљајући се око београдског храма Св. Петра и Павла у Топчидеру. На дан преноса моштију светог првомученика и архангела Стефана, сваке године, службу Божју вршио је наш голубићки свештеник Бранко Миланковић. Седме године (2002.). огранизованим превозом, први пут, Голубићани одлазе у родно село. А слиједеће 2003. на дан храмовне славе деси се невиђено велики збор Голубићана, који дођоше из свих крајева свијета. Дођоше да се помоле у својој цркви и обећаше -опет ће и увијек ће. Што обећаше то и чине до дана данашњега.

.......
.....................................................................................Обнова цркве 2010.г.

.......
Његово преосвештенсрво, Владика Фотије држи беседу на трпези љубави 2012. Године поводом Јубилеја – 550 година постојања цркве у Голубићу

.......
....................................................................................Чесма код цркве - детаљ


.......
...............................................................................Степениште код цркве - детаљ


.......
..................................................................
Обновљен парохијски дом 2012. године

.......
Капела код моста на скретању ка Босанском Грахову (стара капела је срушена, почетком 70-тих приликом реновирања цесте Книн-Б. Грахово)

ЦРКВА СВЕТОГ ВЕЛИКОМУЧЕНИКА ГЕОРГИЈА

Увијек када је српски народ био приморан да се бори за своју част и слободу понајвише се уздао у Божју правду. Када се деведесетих година надвила крвава ала над крајишким народом затитрао је у њему пламичак косовског мита. Пробуди се спремност српског војника, да се бори и гине «за крст часни и слободу златну». Понајвише од свега била му је потребна молитва Богу за мир на Земљи.
То је био повод да се започне изградња још једне цркве у селу, посвећене св. великомученику Георгију. Локација за нову цркву је у центру села, крај школе, гдје се младеж окупљала да би учила вјештине ратовања како неби наивно гинула.
Почетак радова уприличен је на дан спаљивања моштију Светог Саве 10. маја.1992. године. Освећење почетка градње и полагање грамате у темеље цркве обавио је епископ далматински госп. Николај, а цркви је кумовао академик Јован Рашковић. Динамика радова на изградњи текла је по плану и у најбољем реду. До почетка аугуста 1995. године завршени су груби грађевински радови и постављена купола на цркви. У току је била израда крстова и очекивала се церемонија њиховог постављања. По завршетку хрватске војне офанзиве, свесрдно потпомогнуте страном силом, на власт долази најтврђа десна струја, Хрватска демократска заједница која поруши храм до темеља. Грађевински материјал уклони са мјеста градње и тако уништи све трагове који су указивали на то да је ту некад постојала црква у изградњи. Међутим народу Голубића остаће у сјећању то освећено мјесто и слика храма у изградњи.

.......
............................Грађевина цркве св. Георгије код Основне школе која је срушена 1995. Од стране хрватске војске

СЕОСКА ГРОБЉА

Најбољи свједоци постојања једног народа свакако су гробља. Многобројни натписи, састављени понекад само од сувих датума и имена а понекад пуни драгоцјеног казивања о покојницима и њежних излива љубави и поштовања од њихових потомака, одводе нашу мисао у прошлост, у вријеме њихова живота па и даље.
Гробље буди успомене, освјежава сјећање на људе који су прије нас живјели, дочарава нам њихово вријеме, ликове, рад и њихове заслуге за потомке.
Голубићани су се одвајкада сахрањивани на гробљу поред цркве св. Стефана. Надгробне плоче и споменици са разним натписима свједоче о даљњој и ближој прошлости.
Испод гробља, око пута, видљиве су гробне плоче. Незнамо поуздано готово ништа о томе. У пређашња времена био је обичај да се изван шаматорије сахрањују они који су су «сами себи судили» јер обичај дуго није дозвољавао другачије.
Због немогућности ширења гробља у кругу цркве, између гробова, готово да нема простора. Овакво стање, а и због велике површине и раштрканости села, групе заселака одредиле су локалитете за гробља на згодној им удаљености. На овај начин створило се више могућности да гробља буду плански уређенија. Нова гробља имају капеле са најнеопходнијим реквизитима за сахрану.

Голубићка гробља су на шест локалитета:

1. Старо гробље код цркве светог Стевана на Главичици Ту се сахрањују мртви из Плавшића, Радиновића, Боровића, Кесића (Кулиши), Поноша, Рончевића, Дробаца, Глогиња, Рељана. Старо гробље код цркве проширује се према Радновића вароши.
2. Гробље на Гају код Вуковића припада Драгашима, Вуковићима, Дамјановићима, Чолацима, Војновићима и Ђурицама
3. Гробље на Главичиви код Кесића и Марића припада Марићима, Кесићима, Миливојевићима, Јерковићима (Шакци) и Рељанима (Дражари)
4. Гробље на Греди испод Плавша је за Аруле, Џепине, Шљиваре, Зелембабе, Тице, Бубоње, Плавше, Ноковиће и Чучке
5. Гробље на Кулини припада Клицовима, Клинцима и Грубићима
6. Гробље под Градином, код Опачића је за Опачиће, Кабларе, Јерковиће, Станчевиће, Торлаке, Столиће, Љубишиће, Момиће.

Тежња свих Голубићана је, ма гдје они живјели, да буду сахрањени у своје гробље у Голубићу. Али то увијек није било могуће. Многи ратови на овим нашим просторима који су се дешавали одређивали су судбине људи. Неки су умирали на ратиштима и почивају у незнаним гробовима широм Балкана. Други су опет, трбухом за крухом или из неких других разлога, налазили своја мјеста боравка широм свијета и тамо далеко сахрањивани. Последња рана наших Голубићана као и многих Крајишника од 1995. године, јесте да су многи насилно умирали на прагу своје куће и сахрањивани у заједничким гробницама. Или су умирали у избјеглиштву и сахрањивани по гробљима широм Србије и Црне Горе или бијелог свијета.

ДА СЕ ПОДСЈЕТИМО:

Српски манастири у Далмацији

У 14. вијеку основана су три српска манастира:
• Крупа (1317.)
• Крка (1350.)
• Драговић (1395)

Знаменити епископи у Епархији далматинској и време њихова столовања

• Саватије Љубибратић (после 1693-1716),
• Стефан Љубибратић (1716-1722),
• Симеон Кончаревић (1751-1762),
• Венедикт Краљевић (1810-1823),
• Јосиф Рајачић (1829-1834),
• Пантелејмон Живковић (1834— 1836),
• Јеротеј Мутибарић (1843—1853),
• Стефан Кнежевић (1853—1890),
• Никодим Милаш (1890—1910),
• Данило Пантелић (1921—1927),
• Максимилијан Хајдин (1928—1931),
• Иринеј Ђорђевић (1931—1952),
• Никанор Иличић (1947—1951), администрирао епархијом,
• Симеон Злоковић (1951—1959), администрирао епархијом,
• Стефан Боца (1959—1978),
• Николај Мрђа (1978—1992),
• Лонгин Крчо (1992—1999),
• Фотије Сладојевић (од 1999).

Јесени 2013.г. сајт направио Site factory
 
Завичајно удружење
 
   
   
   
Чланови
 
   
   
>
 
Голубићани