Историја

Голуб Бабић (Трубар, Дрвар, 1824 — Сарајево 1910) је био српски хајдучки харамбаша и војвода, један од најзначајнијих команданата устаника у вријеме Невесињске пушке (1875—1878). Августа 1875. се враћа се из Србије у Босну са своја три брата: Миланџом, Павлом и Петром, и диже народ на устанак у Црним Потоцима, између Дрвара и Босанског Грахова кад је и изабран за вођу устаника на простору југозападне Босне. Већ до 15. септембра 1875. године имао је чету од 25 људи, а до краја мјесеца одред од око 150 људи. Устаничка војска је сваким даном бивала бројчано јача и боље наоружана. Био је велики присталица и поборник герилског ратовања. Ослобођена је територија од Лике до Бјелаја (са Унцем, данашњи Дрвар) и од Динаре до Ливна и Гламоча. Заједно са својим седамдесет једним четовођом потписао је 2. јула 1876. године Проглас за уједињење Босне са Србијом.

.......

На Никољдан, 19. децембра 1910. године, војвода Голуб Бабић је умро у Сарајеву, у 87-ој години. Непознати аутор некролога написао је: „Од ране своје младости с оружјем у руци борио се за своју потиштену браћу. Није било оружаног покрета у коме он није судјеловао...“

Мис Аделина Паулина Ирби рођена је 1833. године у Бојленд Холу у Норфолку, у Енглеској. Њен отац адмирал Фредерик Пол Ирби био је други син лорда Бостона. Аделина је веома рано остала без мајке, која је водила поријекло из породице најугледнијих нотингемских банкара.

.......

У духу оног времена, после завршетка школовања, Мис Ирби је заједно са својом пријатељицом са универзитета Георгином Мјур Мекензи започела низ путовања по Европи.
Године 1861 кренуле су на путовање по Балкану. О томе су написале књигу “Путовање по словенским земљама Турске у Европи”, која је штампана у Лондону 1866. године. У тој књизи између осталог пише:
“Када сам дошла у Босну, видјела сам један добар и срцем велик народ; несрећа тог народа и патње његових синова побудиле су у мени осјећај милосрђа и ја сам одлучила да свој живот посветим раду да се ублаже те патње и умање те несреће” – записала је Мис Ирби.

У време Херцеговачког устанка 1874. и 1875. године, па и доцније током српско-турских ратова 1876 - 1878. године незаборавна је била хуманитарна улога Мис Ирби у збрињавању избјегле сиротиње и нејачи. Неки подаци говоре да је на терену од Сарајева преко Далмације, па све до Славоније, Мис Ирби спасила животе преко 40 хиљада људи. Отварала је школе, градила домове за сирочад, насеља за смјештај бескућника и набављала љекове за болесне и рањене. Због овог њеног труда српски народ онога краја назвао ју је Племенита мис Ирби. То јој народ у Босни, Херцеговини и поготово у Српској крајини никад није заборавио. Сав свој иметак и сво своје знање ова изузетна жена посветила је образовању и васпитању женске омладине у Босни и Херцеговини.

Након аустроугарске окупације БиХ 1879. године, Мис Ирби се посветила новој школи за сиромашне српске дјевојчице у Сарајеву. Основала је прву дјевојачку школу у овом делу свијета, а прве школоване учитељице у БиХ биле су питомице Мис Ирби.
Одликована је са више ордена српских краљева, а њен погреб 1911. године био је жалост за многе. По сопственој жељи сахрањена је на Кошевском гробљу у Сарајеву.
Мис Ирби је одликована Таковским крстом краља Александра Обреновић, а Орденом Светог Саве другог реда краља Петра Првог Ослободиоца и Даниловим крстом краља Николе Петровића Његоша из Црне Горе.

Због своје несебичне помоћи Мис Ирби је у српском народу остала запамћена као „Племенита Ирби и српска мајка“.

Јесени 2013.г. сајт направио Site factory
 
Завичајно удружење
 
   
   
   
Чланови
 
   
   
>
 
Голубићани