Ношња

НОШЊА книнског села Голубић крајем 19. и почетком 20. вијека

Ношња је један од елемената етничког идентитета неког народа или етничке групе. Настала је као одраз природних, привредних, историјских и социјалних прилика, али је истовремено и одраз естетских и етичких норми неке друштвене заједнице.

Ношња книнског села Голубић припада варијанти динарске ношње сјеверне и средње Далмације (и дјелимично Лике )
.......
.......................................Детаљ апликације веза који се нашива на дијелове народне ношње

Опште одлике ношње Голубићана

Свечану мушку ношњу Голубићана чинили су одјевни елементи: до тијела су облачени кошуља и гаће сашивени од од платна. Преко кошуље је ношен прслук – ђилет, а преко платнених гаћа, сукнене гаће - брневреци. Преко кошуље која је упасивана у гаће опасиван је ткани појас – каница. Преко канице виђенији и богатији опасивали су кожни појас - пашњачу. Сукнени гуњ – аљинак, био је обавезан дио одјеће који се носио приликом боравка ван куће. Кабаница - кабан са капуљачом била је саставни дио одјеће путника и чобана. На глави је ношена капа (разликује се од личке по дужини реса). Мушкарци су увијек носили капу осим у ванредним приликама (капа се скидала у цркви, у спроводима и приликом сваке молитве. У народном предању сачувана је симболика боја на капи. Везана је за косовски мит, црвена боја симболизује проливену крв косовских јунака, црна, жалост за изгубљеним животима косовских јунака и изгубљеном битком, а девет црних кићанки симболизује деветорицу браће Југовића.
На ногама су су мушкарци носили вунене чарапе и опанке.
Голубићани су најчешће носили гумене опанке. У ранијем периоду више су ношени опанци - опутари. Сиромашнији су их носили и до шездесетих година прошлог вијека.

.......
....................................................................................Мушка народна ношња

.......
...................................................................Женска народна ношња

.......
.............Женска народна ношња. Женска пјевачка група КУД „Голубић“ (крајем осамдесетих) Извор: Албум удружења

Свечана женска ношња састојала се од платнене кошуље која је опасивана тканицом, прегаче и зубуна за топлији период године. За хладније и зимско доба била је обавезна сукнена хаљина – аљина. Облачена је преко кошуље, а зубун преко хаљине. Дјевојке су носиле хаљине од бијелог сукна – бјелаче, а удате жене од модрог – модрине. По покривању главе, такође се разликовала жена од дјевојке. Жена је носила бијелу платнену мараму – бошчу, а девојка плитку црвену капу са дугим ресама, разликовала се од мушке по димензијама и орнаментици. Младе удате жене су носиле малу бошчу, а удате старије жене велику бошчу. Мала бошча је марама од бијелог танког памучног платна фабричке израде – тамина.
На ногама су и жене и дјевојке носиле чарапе и опанке.
Свакодневну женску одећу чинили су, сукња - котул, блуза- бљуза и кецеља – травежа.
Временом је бошча замјењена куповном дезенираном марамом – шударом.

.......
............................................................................Сукнена женска аљина

...........................................................Прегача, дио женске народне ношње

.......
.......................................................................Зубун, дио женске народне ношње
.......
....................................................................Бошча, покривало за главу удате жене

.......
.........................................Женска народна ношња (кошуља, зубун и капа за дјевојке)

Дјечја ношња

Дјеца, дјечаци и дјевојчице, до поласка у школу носила су платнену кошуљу - цардзицу. Била је једноставног кроја. Дуга до испод колена, дугих рукава, са отвором за главу и прорезом на грудима, закопчавала се дугметом и петљом испод герла. Послије другог свјетског рата још је по неко дјете у селу носило овакву кошуљу. Прије рата она је била сашивена од домаћег ланеног платна, а послије од куповног, дезенираног. Поласком у школу дјеца су добијала одјећу која је била иста као и за одрасле.

Материјал и начин израде одјеће

Одјећа за свечане прилике израђивана је од платна и од вунених тканина. Платнени материјал за израду кошуља почетком 20. вијека израђиван је у кућној радиности. Голубићани су на сеоским сајмовима куповали лан - јуту који су жене код својих кућа прерађивале у нити. Од ланених нити на разбоју је ткано платно. Платно се ткало у два нита. Од њега су жене кројиле и шиле кошуље и гаће. Послије Другог свјетског рата Голубићани су домаће платно куповали од Босанки на сајмовима. Касније је фабричко памучно платно за израду кошуља куповано у продавницама у Книну.

Вунени материјали су ткани од вунене нити коју су саме жене израђивале (од шишања оваца до предења и фарбања). Најчешће коришћен вунени материјал било је сукно. Сукно је добијано ваљањем вунене тканине која је потом ткана у четири нита. Жене су саме бојиле пређу и тканине. Бојење сукна - тањгање у јасеновој кори којој су додавани опиљци гвожђа трајало је 15-20 дана. Неке жене су и послије Другог свјетског рата фарбале – тањгале вуну, на овај начин. Од сукна су кројени и шивени гуњеви чакшире, хаљине – модерне и кабанице. Прегаче и појасеви су ткани од разнобојне вуне. При ткању ових предмета за основу се користила бијела памучна нит, а за потку разнобојна вунена нит. Ткало се у два и четири нита. У ткању су извођене геометријске шаре техником пребирања и клечања. Седамдесетих и осамдесетих година у Книну су постојале радње за бојење вуне тзв. Тањгаре.

Обућа, чарапе и опанци опуташи такође су израђивани у кућној радиности.
Плетењем је израђивана углавном вунена обућа – чарапе и назувице – наратци. Чарапе од домаће вуне плетене су на пет игала. Нису украшаване. Плело се на посебан начин (једна игла је била задјенута у канел а канел за појас и на ту иглу су намицане петље).

Стопало за опанке опуташе кројено је од јунеће, говеђе или козје коже. Кожа је штављена сољењем и сушењем на сунцу. Опута за лице и дио за петом опанка израђивана је у вријеме зимских вечери. Израђивали су је мушкарци на сљедећи начин: усољена и осушена јунећа или телећа кожа исјечена је на уске дуге каише, потом је помоћу нарочите справе увртана. Овако припремљена опута чувала се намотана на калемима и користила се по потреби.

Сукно за израду мушке одјеће кројили су мушкарци појединци којима је то ишло од руке. У Голубићу су, до краја педесетих година двадесетог вијека били познати кројачи: Џепина Никола који је кројио сукно за аљинке и Џепина Лука, кројио је шилете.

На горе описани начин израђивана је свечана одјећа. Женска свакодневна одјећа шивена је од куповних материјала, а капе, мараме и обућа куповани су у продавницама у Книну или на сеоским сајмовима. Свака млада је у својој дјевојачкој спреми доносила одјећу коју би послије удаје носила.

Накит

Цуре су носиле ниске дуката, огрлице од стаклених зрна, ланчиће, и прстење и витице (бурме).

Гердан или гендар.
Старији казивачи памте да су прије Другог свјетског рата богате дјевојке – удаваче носиле гердане са папирним новчаницама (хиљаду динара Краљевине Југославије). Овакав начин украшавања појавио се као мода и није се дуго задржао. О томе како је у селу гледано на овај начин кићења удавача јасно казују у сећању казивача сачувани стихови:

На чељаде не треба иљаде,
На несрећу иљаде се мећу


Историјат
Описана ношња Голубићана била је у употреби двадесетих и тридесетих година 20. вијека. Голубићани су престали да је носе послије Другог свјетског рата. Поједини дјелови женске ношње, хаљина, модрина и бјелача, прегача и бошча, и мушке ношње, капа, ђилет и опанци задржали су се и дуже. Као симбол локалног идентитета ови дјелови ношње облачени су и послије педесетих година 20 вијека.

Мушка ношња је раније изобичајена него женска. Мушкарци су одлазећи на рад, на разне стране (од Београда, Македоније до Америке), усвајали начин облачења средине у коју су долазили. Тај начин одјевања су задржавали и по повратку у село. Грађанско одјело су прво прихватили млађи мушкарци, док су старији чували традиционални начин одјевања, носећи ако не комплетну ношњу, а оно бар неке њене дјелове.
До данас сачуване аутентичне дјелове народног одјела користе чланови КУД-а Крајина (капе и прегаче, кошуља) у својим наступима. Понеки зубун, прегачу, капу, бошчу или тканицу чувају појединци у својим кућама као велике породичне драгоцјености.
Постоји иницијатива да се у обновљеном Парохијском дому оснује етно соба гдје би се сакупили и чували етно предмети Голубићана.

Остали предмети у етно ризници дјевојачке спреме за удају

Торбе и вреће (зобница и торба напртњача)

Голубићани су уз свечану одјећу, празником и недјељом, када се иде на сајам, у свадбу или у госте, носили торбу - зовницу. Торба је израђивана од домаће вунене тканине са утканим разнобојним уздужним пругама (с наличја) и ромбоидним орнаментима (с лица). Отвор торбе је оивичаван црвеном ризом, а доња ивица зупчасто исјеченом траком црвене чоје. У колориту је доминирала црвена боја. Торба је имала ручно израђену дугу узицу за ношење преко рамена. Голубићка торба се препознавала по начину на који је било украшено лице. На средини је био вертикално постављен појас са правилно распоређеним ситним ромбоидним орнаментима (кукама) са обе стране уоквирен уским пругама у бојама српске тробојке (црвена, плава, бијела).

.......
.......................................................................Зобница-ткана торба- детаљ

У торби су ношене разне потребштине и понуде за госте. На поклон су најчешће ношени вино и ракија, шећер у коцки, воће (суве смокве, јабуке, крушке, шљиве, наранџе, ораси и бадеми-бајами)

Торба је изгубила своју основну функцију још шездесетих година 20. вијека када је и престала да се носи.
За већу количину понуда и дуже путовање ношене су торбе (напртњаче). Ткане су од вуне најчешће са ромбоидним орнаментима. На доњим крајевима и по ободима на врху прављене су вунене петље кроз које се провлачила дуга узица за ношење торбе на леђима.

.......
.............................................................................Ткана торба- напртњача

Врећа за жито и брашно чврсто ткана од бијеле вуне, обшивена са шареном вуненом узицом, са по три уткане попречне пруге (црна црвена црна) на средини и при врху, по ободу на отвору вреће са чврстим вуненим петљама за увезивање. Служила је за пренос жита и брашна до млина и назад.

.......
................................................................. Ткана врећа за кукуруз и брашно- детаљ

Повразача
Тканица квадратног облика, димензија цца 30 x 20 цм, са ромбоидним облицима гдје преовладава црвена боја, обшивена, са дужих страна, двјема вуненим узицама. Служила је за ношење шерпе или лонца у којем се носила храна тежацима у поље.

.......
..............................................................................................Повразача

Уже
Плетено од вунених нити. Имало је вишеструку намјену, а најчешће за везивање товара на магаре.

.......
.................................................Плетено вунено уже за разне намене у обављању послова

Спема за кревете

Биљац – дебели ткани вунени прекривач. Ишаран широким попречним црним, бијелим и црвеним пругама. На два краја је имао црвене или бијеле ресе од нити.

.......
.......................................................................Биљац, ткани прекривач за кревете

Суканац - ткани вунени прекривач, тањи и лаганији од биљца. Са попречним и уздужним укрштеним ширим пругама (црно-црвено-бијело)
Крпе зиднице, вез на шифону са мотивима и порукама из живота.
Чешљарице - платнене врећице од шифона са везом које су се качиле на зид и служиле за држање чешљева

.......
..........................................Суканац, ткани прекривач за кревете(лаганији и тањи од биљца)

Канел - дрвени држач у облику штапића дужине око 30 цм, за пету иглу приликом плетења вунених чарапа. Држач се задјене за појас. На њега се закачи клупко са вуненим нитима и пета игла за плетење. На горњем дјелу обично је изрезбарен. Резбарили су га обично момци да би се допали цурама.

Преслица

Ковчег је дрвени сандук са поклопцем који је са спољне стране имао мотиве изрезбарене или нацртане, најчешће цвјетне. У њега је цура спремала тзв. Спрему за удају.
Цура је у ковчегу момковој кући доносила, сем своје одјеће (кошуље, хаљине, зубуне, прегаче, тканице) и везене пешкире, крпе зиднице, стољњаке, вреће, прекривке - биљце, суканце, торбе и ужад, плетене чарапе за младожењу и свекра, конце за вез, игле за шивење и плетење те разна платна.

.......
............................................................................Ковчег са дјевојачком спремом

......
........................................................................................Дјевојачки ковчег -детаљ

.......
........................................................................Вежена куварица, дио дјевојачке спреме

Јесени 2013.г. сајт направио Site factory
 
Завичајно удружење
 
   
   
   
Чланови
 
   
   
>
 
Голубићани