Привреда

ПРИВРЕДА КОМУНАЛНЕ ДЈЕЛАТНОСТИ И УРБАНИЗАМ

ЛОКВЕ БУНАРИ И ГУСТЕРНЕ
Локве, бунари и густерне стотинама година били су основни водни објекти за потребе становништва и напајање стоке, посебно на брдско-планинском дијелу села.
На овом дијелу села у вријеме Краљевине Југославије неки бунари и локве грађени су уз помоћ државе (општине), као што су: На Буковцима-Лазарет, На Крсту, На сусједном атару-Трешњини бунари (испод Бадња).
..........
СЕОСКИ ВОДОВОДИ

Све до почетка седамдесетих година прошлога вијека житељи села, уз велике напоре, воду су доносили са извора или водотокова. Како би се ублажиле тешкоће снабдијевања водом многа домаћинства и засеоци градили су густерне, бунаре и локве или доводили воду вошама што ближе кућама и засеоцима. Почетком седамдесетих година 20. вијека долази до самоорганизовања домаћинстава по засеоцима за изградњу локалних водовода. До половине осамдесетих година, скоро сви засеоци у селу били су покривени водоводном мрежом. У даљњем тексту наводе се водоводи по засеоцима.

..........
ВОШЕ-канали за воду

Изградњу воша, које су у селу многобројне, претежно су изводила домаћинства групе засеока чије су њиве и башче биле на заједничким локалитетима. Воше су копане по цијелој дужини поља, и редовно су, пре љетне сезоне поправљане и чишћене. Водар се старало о правилном коришћењу вода. Међу најдужим вошама су Џепинова воша и Радновића воша. Праранска воша почиње у Кланчићу а завршава изнад млина Пипића.
Све велике воше су изведене из ријеке Бутижнице али и друге две ријечице су кориштене за наводњавање (Радљевац и Дошница). Јерковићи за наводњавање њива и башта користе и воду из Јерковића врела.

..........
ВЈЕШТАЧКО, АКУМУЛАЦИОНО ЈЕЗЕРО

Вјештачко акумулационо језеро је изграђено је са сврхом да побољша квалитет снабдјевања електричним енергијом. Изгеадња је почела 1979.г. а завршена 29.12 1981. (више о хидроцентрали видјети под насловом Привреда - електрификација села). Изградњом акумулационог језера село је попримило и друге епитете: у мањем обиму туризма, одмора и рекреације становништва села а и шире, спортски и дјелимично привредни риболов. Међутим: Изградњом акумулационог језера нека домаћинства готово су остала без обрадиве земље; у средњем и доњем току, за краћи или дужи временски период корито Бутижнице скоро је празно, ради пуњења језера, услијед чега је постојећи систем наводњавања нарушен, замро је животињски свијет, а природне љепоте кањона до Зелембабина млина изгубиле су на атрактивности.

.......
..................................................................................................Језеро

..........
МЛИНОВИ-ВОДЕНИЦЕ

Од када постоје млинови-воденице у Голубићу, како и ко је наслеђивао власништво над њима не зна се много у назад. Нама се чини да су одувијек ту. Причало се да су постојали млинови код Лончиновог моста а Саво Накићеновић у својој књизи Книнска крајина (1924) спомиње да село Голубић има своје три млинице: Боровићи, Симићи и Зелембабе.
У Голубићу данас има млинова на три локације: уз саму хидроцентралу је Зелембабин млин, недалеко од старе хидроцентрале су Миливојевића и Вуковића млинови а у Јерковићима се налази Јерковића млин.
Послије градње хидроцентрале «Голубић» 1981. Године на Бутижници, млинови не могу да раде пуним капацитетом јер им је одузета снага воденог тока који их покреће. Власници су се једва изборили за минимум водене масе потребне бар за рад три млина (Два Миливојевића и један Вуковића млин).
Технолошким напретком воденице су губиле на значају и у њима се смањио број помељара. Електрични млинови су замјењивали воденице али често се знало рећи да нема слађе пуре као од кукурузног брашна из каменог млина.

..........
ПОЉОПРИВРЕДА

Постојање и преплитање више климатских утицаја, различитост рељефа и богатство водене масе повољно распоређене, у условима недостатка другог природног богатства, утицало је да пољопривреда у селу буде основни и доминантни извор обезбеђења животних потреба у даљој и ближој прошлости.
Обрадивих површина у Голубићу је 1994. године било око 260 хектара што је 5% од укупне површине села. Послије збијега становништва 1995. године обрадиве површине села су веома смањене и сведене на минимум подмирења потреба повратника у село.
У Голубићу готово свако домаћинство располаже са земљишним имањем које обично задовољава потребе са пољопривредним производима. Имање се састоји од:
пашњака (ливаде и баре), шуме такозваних ограда, ораница на којима се раде три врсте производње: повртњаци, њиве засијане житом (обично кукурузом) и њиве засијане крмним биљем (дјетелином),Виногради и ријеђе, воћњак као засебна земљишна површина јер се воће садило крај куће у такозваним подворницама, око винограда или у врх њива.
Имање једног домаћинства је распарчано у мање површине на различитим локалитетима у селу. Мјера за величину њиве је дан орања што је нешто више 33 ара.
Од пољопривредних култура на земљишту са црницом као врстом тла под планинском климом, јављају се, у ограниченим количинама и просторима само оне врсте, које могу да поднесу карактеристике ове климе: раж, зоб, кромпир, купус, капула (црни лук), неке врсте салата и друго.
У низинском дијелу села, у голубићком пољу гаје се кукуруз и друга жита, готово све врсте поврћа и крмног биља, винова лоза, те разне врсте воћа. Интересантно је напоменути да сјеверније од Голубића смокве не успијевају, а ако која и опстане не рађа због ниских зимских температура и јаких мразева.

.......
..............................................................................Поврће које се гаји у Голубићу

Повртларство

Што због природних услова што због погодности које су сами мјештани обезбиједили да се свака њива може квасити (натапати) Голубић је био велики повртњак у коме су се производиле разне врсте поврћа: помидора (парадајза), бијелог лука, црног лука тзв. капуле, паприке, краставаца, цвекле, купуса, бораније, мркве, кромпира, бижа (грашка), боба, блитве, шпањака, першуна, целера. Производило се и доста крмног биља: сточне репе, бундева дјетелине и слично. Врло мало се куповало сјеме поврћа пошто су га Голубићани сами производили одвајајући најбоље примјерке плодова.
Село је имало своје пољаке. Пољаци су људи од угледа чији је задатак био да чувају винограде, воћњаке и баште од крађе воћа и поврћа.
Голубићани готово да и нису имали времена да се баве трговином па је организивани начин откупа вишкова пољопривредних производа какав је био за вријеме задруге много значио.
Голубић је био надалеко познат по производњи капулице (арпаџика). Само се наше село у далмартинском залеђу бавило том производњом и задовољавало потребе за овим производом великог дијела Далмације и Босанске крајине. Занимљиво је да су Голубићани били специјалисти за цијели круг производње од сјемена до крупне капуле (црног лука) који се одвија у три године. Производњом капулице бавило се готово свако домаћинство.

.......
.....................................................................................Купљење капулице (арпаџика)

Воћарство

Захваљујући специфичној клими и саставу тла, у Голубићу успијева свакојако воће и, што би рекао народ: ”нема шта нема”. Нема традиције о плантажном узгоју и мало је посебних земљишних честица на којима успијева само воће.
Голубићани су вољели да на својим посједима имају све врсте воћки које успјевају у том крају. Обично се знало рећи. Имам толико да ми дјеца не буду жељна и не гледају у туђу воћку. Стога је свако домаћинство имало стабла бајама (бадема), смокве, трешње, вишње, шљиве, дуње,кајсије, крушке, ораса, јабуке. Али било је и вишка па се воће носило на пијаце, од Бихаћа, Цазина Вакуфа и Кладуше до Книна Сплита Задра и Шибеника.
У сезони брања трешања, некад су се могли видјети читави каравани натоварених магаради који су односили трешње до жељезничке станице на воз деничар. И смокве су се продавале у Босни а редовно су се слале возом, родбини, најчешће у Београд. И не само смокве већ и друга прехрамбена роба (грожђе, праске, помидоре, капула, кумпјери, суво свињско месо-пршути и печенице вино и ракија).
У садашње вријеме, када је народ у егзодусу, запуштена имања имају за последицу масовно сушење стабала воћке.

.......
..........................................................................Голубић обилује стаблима трешања

Виноградарство

Голубић је најсјевернија тачка у регији гдје успјевају виногради. Услови за узгој лозе су веома повољни. Голубић има погодно тло за узгој винове лозе. То су осунчани брежуљци са вапненастим саставом (Грудине, Клицовљева Главица, рејон засеока Грубића и под кућом Урошевом) и виногради на западној страни села, на обронцима Црног врха, у Поткрају.
Готово ни једно домаћинство није било без винограда. Виногради нису велики и служили су да домаће потребе. И поред тога винова лоза се његовала са великом пажњом. Виноград је обично сачињаво скуп различитих сорти грожђа. Заступљене сорте у Голубићу имају нешто другачије називе од познатих (куч, мушкат,бљузга, ведрина, шљивица, задарка и друге). Ове врсте грожђа углавном припадају групама вина мараштина, плавац, бабић и др. Некада се узгајала вранцузица, вјероватно поријеклом из француске која је вину давала инзванредну боју.
Врло чест призор у Голубићу је одрна. То је винова лоза која се садила испред куће да би формирала покривку над двориштем која је имала улогу сунцобрана у љетним жегама.
Голубићани су имали вина обично за своје потребе. Мало је оних који су имали вина и за продају. Потрошња вина се планирала тако што су се остављале количине за крсну славу, велике послове у пољу или неке друге важне догађаје.

.......
.................................................................................Берба грожђа у Јерковићима

Крмно биље

Велики дио површина у Голубићу су користиле за производњу сточне хране јер је сточни фонд био поприличан. Са ливада у брдским дјеловима које су најчешће недоступне за запрежна кола и тректоре (осим Сувопља) данима се допремало брдско сјено у товарима на магарадима. Барско сијено се лакше допремало јер су терени доступнији. У приватним шумама, ткз. оградама под јесен су се кресала храстова и јасенова стабла па су се лиснате гране садјевале у лиснике. Свако домаћинство је имало по коју њиву засијану са дјетелином луцерком.
Данас панорама голубићког поља сасвим је другачија од оне каква је била до 1995. године. Нема више шарене тканице од њива засијаних кукурузом, повртњака, винограда и разних стабала воћке. Скоро сво поље је једнолично објено, зелено, запуштено и готово пусто.

.......
............................................................................................Косидба на Лошевцу

..........
Сточарство

Трагови веома далеке прошлости указују да је сточарство на територији села било једно од основних и главних занимања његових становника. То је био дуги временски период у којем су са земљорадњом и сточарством покриване основне потребе живота вишечланих породица. Око двије трећине сеоске територије чини необрадиво земљиште, односно, брежуљкасти, брдски и дјелимично планински рељеф.
Главни природни пашњаци налазе се на динарском дијелу села, укључујучи Вељув, Пљешевицу па све до граничне линије села са Босном. Мањи по површини али и мање изложени јаким зимама и невремену били су пашњаци по Старчеву брду, Равну и још неким мањим рејонима.
Средишњи дио села, чини главно житородно, повлтларско, воћарско и виноградарско подручје села. Испаша стоке на овом дијелу је ограничена и претежно је била сезонска.
У својој књизи Книнска Крајина Саво Накићеновић региструје да је око 1920. године у Голубићу било 5341 овца, 1833 козе, 357 говеда и 26 коња, што је и за ондашње прилике чинило добру потпору осигурања живота али и богатства села.

Од тридесетих година до почетка Другог свјетског рата, сточарство доживљва свој највећи успон, како у Голубићу тако и у другим селима книнске општине. Добар број сеоских домаћинстава био је у могућности да стада оваца и коза држи у колибама, повољним за зимску испашу, на Пљешивици, Старчеву брду и другим мјестима и тако зимују са мање труда, на бољој испаши, даље од кућа, поља, бара и метиља. Основни мотив бављења овим послом био им је скупљање мрса (сира и скорупа), ђубрива, гнојење ливада, обезбјеђење огревног дрвета и других животних потреба.

Прављен је изузетно цијењен и тражен овчији сир и скоруп у овчијим и козијим мјешинама.
У току Другог свјетског рата и у исто вријеме грађанског рата већим делом су све колибе спаљене, а друга инфраструктура порушена. Никада се више послије рата, ови домаћински објекти нису у потпуности обновили нити “оживјели”. Десетоструко је смањен фонд сточних грла. Мало је домаћинстава наставило да се бави чувањем и узгојем оваца и друге стоке.
Послије Олује организоване испаше ситне и крупне стоке на голубићкој динарској равни више нема, јер нема стада ни бројних ни великих. Само неке фамилије из Џепина дјеломично настављају ову традицију која нестаје.
Тако више нема на Лошевцу, Дочићу, Сувопољу, Кругу, Балића и Ћаћића огради, торова, струга, пландовања, блеке оваца и јањаца ни јурњаве оваца. Нема лавежа торних паса, акања из најјачих чобанских грла, како би се звијери плашиле и бјежале што даље од овчијих торова. Не чују се свирале ни дипле. Нема и нема још много чега другог. Ратови и страдања , политика и мржња учинили су своје.

..........
Задругарство

Задружни дом

Непосредно послије Другог свјетског рата, у Југославији је била акција градње задружних домова. Домови су рађени у свим селима у којима није било адекватних просторија за одвијање културних, просвјетних, медицинских, привредних, друштвено-политичких и других активности. Тако је 1948. године почела изградња Задружног дома у Голубићу, на Главицама, поред школе. Друштвена заједница-држава је осигуравала потребан грађевински материјал и материјал за обртничке радове, а радна снага је била на добровољној основи. Међу селима книнске општине постојало је такмичење ко ће први завршити градњу дома, тако је наше село освојило друго мјесто, што значи да је само један дом, на подручју тадашње Општине Книн, саграђен прије голубићког. Задружни дом је имао двије продавнице робе широке потрошње, складиште, канцеларијски простор (за потребе мјесног одбора, матичног уреда), амбуланту, двије учионице за ђаке, стамбени простор за сеоске учитеље и поросторију за сеоску пошту. Изграђена је дворана за веће скупове у којој су се одржавале кино представе, зборови грађана, игре, плес, приредбе и сличне манифестације.

Село је имало културно-умјетничко друштво, школски фолклор, омладинске и друге политичке организације, ногометни клуб. Голубић је био један од познатијих мјеста у општини са богатим културним и спортским садржајима. Дом је отворен 04.јула 1948. године. Народ Голубића дао је око 3000 добровољних радних дана, а радило се по десет до дванаест сати дневно. Наредног мјесеца, дакле у августу, 1948.године у просторијама задружног дома одржана је прва кино-представа.

.......
..............................................Задружни дом у Голубићу (фотографисано 90-тих година прошлог вијека)

Сељачка радна задруга Голубић

Почетком 1948. године у Голубићу је основана Сељачка радна задруга по узору на руске колхозе. По том моделу сељаци мјештани, који се удружују у Сељачку радну задругу уносили су свој иметак, земљу и стоку. У почетку, односно у првој години задруга је имала седам задругара. Будући да је, на подручју бивше Југославије, у то вријеме била државна политика-оснивање Сељачких радних задруга, народне тј. 1949. године почело је бројније учлањење у Задругу јер је за учлањивање био притисак државне политике са бројним поступцима присиле. Овакав начин је доводио и до лоших међуљудских односа, па чак и у породицама, посебно између очева и синова. Било је то тешко вријеме послијератног живљења. Без обзира на политичке мјере тешко је било приволити већину мјештана да се удруже у задругу и поред постигнутих резултата задругара. Те 1949. године преко 50% мјештана учланило се у задругу. Међутим није било неких великих резултата. Задруга се одржала до 1953. Када се угасила.

.......
..................................................Да задругарство има традицију у Голубићу свједочи и ова чланска књижица

Пољопривредна задруга Голубић

Након што је расформирана и угашена Сељачка радна задруга «Голубић», на њеним «темељима», 1953. године основана је Пољопривредна задруга «Тромеђа-Голубић». Основни задатак задруге је био да унапређује кооперантске односе у сврху повећања пољопривредне производње. Задруга је имала своје успоне и падове, а у периоду од 1960. до 1968. године биљежи врло добре резултате у раду. Тада се откупљивало 200 тона парадајза, 120 тона крупне капуле (црног лука), 80 тона капулице, затим мркве, бораније, паприке, бијелог лука, кромпира, краставца, купуса као и разног воћа и воћних прерађевина (трешања, смокава, грожђа, вина, ракије) затим пршута, јагњетине, млијечних производа.
Осим основне, задруга се бавила и допунском дјелатношћу као што су: трговина на велико и мало, угоститељство, занатство, услужне дјелатности као што су орање, превоз и др. Постојање задруге показало је своје пуно оправдање. У том периоду пораст пољопривредне производње у Голубићу био је чак 200%.
Задруга се 1969. године интегрише и припаја предузећу «Јединство» Книн, и практично, од тада у Голубићу више није било пољопривредне задруге што се оцјењује као велика грешка. Задруга је била покретач привредног, културног, забавног, просвјетног, социјалног, друштвеног, политичког и другог живота у селу.
Увидјевши грешку, мјештани поново покрећу иницијативу за оснивање Пољопривредне задруге па тако 21.новембра 1989. године долази до поновног оснивања пољопривредне задруге. Трговачко предузеће «Динара» Книн вратило је задрузи дио капитала који јој је припадао. Задруга је дјеловала и била у функцији до избијања акције хрватске војске 1995.године.

.......
........................................................................................Задружни дом у Голубићу данас

..........
ЕЛЕКTРИФИКАЦИЈА СЕЛА И ХИДРОЕЛЕКТРАНЕ У ГОЛУБИЋУ

Прво електрично освјетљење

Прва електрана за освјетљење Книна изграђена је почетком двадесетог стољећа. То је била електрана коју је покретао диезел мотор, а служила је искључиво за уличну градску расвјету. Голубић је удаљен око 4 км зрачном линијом од Книна, али је прва сијалица у Голубићу засвијетлила 50 година након појаве електричног свијетла у Книну.
Браћа Јово и Бошко, синови Илије Зелембабе, тада студенти електротехнике, а касније дипломирани инжињери електротехнике дошли су на идеју да у воденици свога дједа Јандрије (Зелембабин млин) на ријеци Бутижници, уграде динамо којег ће покретати вода која је покретала млин и на тај начин омогућити освјетљење млина. За кратко вријеме реализовали су идеју и тако је Зелембабин млин добио електричну расвјету.

Прва хидроелектрана на измјеничну струју у Голубићу од 25 КW

Педесетих година прошлога вијека, браћа Ђурица (Сава и Никола), сачинили су пројекат за изградњу мале хидроелектране на ријеци Бутижници. Уз помоћ Пољопривредне задруге Голубић и добровољним радом мјештана Голубића, саградили су хидроелектрану која је могла својом снагом освијетлити мањи дио села (објекти на Главицама, Дом, школа) и жељезничку станицу. Електрана је имала је снагу од 25 КW. То је био велики напредак у селу. Околна села нису имала сличну погодност.
Убрзо потом, из Пољопривредне задруге Голубић потекла иницијатива да се изгради, на истом мјесту гдје већ постоји мала електрана снаге 25 КW, већа електрана по својим габаритима и снази. Радна снага је била на бази добровољног рада задругара. Стручни радови су били повјерени браћи Ђурица. Електранаа је прорадила 1956. године. С обзиром на димензије, значај и улогу, електрана је добила и стручну посаду која је дежурала у три смјене. Тада је око 90% села добило електричну енергију. А што се електрификације села тиче, оно је постепено добијало електричну енергију. Још није било техничке могућности да се троши неограничено електрична енергија па се потрошња сводила само на расвјету и друге мање потрошаче, као што су радио апарат, решо и слично. На мрежу су били прикључени, осим домаћинстава, објекти на Главицама, жељезничка станица, водоводне пумпе на Врелу за снабдијевање дијела Книна питком водом.
Временом, због дотрајалости и израбљене опреме, електрана је обуставила свој рад 1965. године. Тада је саграђена је нова трафо-станица за потребе села којом се аутоматски управља из Книна.

Хидроелектрана Голубић од 7 МW

Ријека Бутижница је због својих водопада и висинске разлике на малом растојању те средњег годишњег протока од седам кубних метара у секунди је хидролошки и енергетски била је одувијек веома интересантна за електропривреду. Иницијатива за градњу нове електране у Голубићу потекла је од ондашње Електродистрибуције Книн. Електродистрибуција Книн је дошла до техничке документације, која датира из времена од прије Другог свјетског рата па је то предузеће имало претензије да гради овај објекат. Дакле идеја Електродистрибуције Книн била је да то буде електрана до 5 мегавата и акумулационим језером код засеока Плавшић. Послије се дошло до ријешења да језеро буде у пољу „Падалиште код Рељана.

Изградња те хидроелектране почела је у другој половини 1979. године, а завршена је 29. 12. 1981. када је службено стављена у погон. У електрани је уграђена нова модерна опрема са аутоматским уређајима, што значи потпуно аутоматизирана са могућношћу даљинског управљања.

.......
.........................................................................................Брана на језеру у Голубићу

..........
Занатство и домаћа радиност

Стари занати и занатлије

Голубић је, као и остала села, имао своје занатлије који су радили за своје потребе, потребе сеоских домаћинстава па и шире. До друге половине 20. вијека у селу је било ковача, зидара, опанчара, столара, тесара, бачвара, самарџија који су већином били приучени свом занату и захваљујући свом таленту брзо су из искуства учили природу материјала с којим су радили и били су добри мајстори без обзира на скроман алат који су посједовали.
Међу старим занатима посебно мјесто заузимао је ковачки занат. У Голубићу је између два рата и послије постојало је неколико ковачија углавном лоциране тако да могу подмирити потребе цијелог села и шире. Тако је Живковића ковачија подмиривала потребе горњег дијела Голубића и осталих домаћинстава по потреби. Тањгина ковачија подмиривала је углавном, потребе Поткраја. За потребе Доњана и дјелимично Доњег Жагровића ковачке услуге чинили су браћа Јово и Лука-Лукота Грубић а послије Другог свјетског рата и Дмитар- Мићо Џепина.
Други веома цјењен занат у Голубићу био је зидарски. Голубић обилује природним грађевинским материјалима каменом, седром, шљунком (шодером), пржином. На неколико локација у селу постоје мајдани ( каве ) одакле се вадио камен, седра или пржина који су се затим обрађивали и припремали за градњу кућа, зидова и подзида. Шљунак се вадио из ријеке Бутижнице. На многим локацијама има доста вапненца па је тако у Боланжи изнад Ђулића колиба и куће Вуковића, негдје пред Други свјетски рат Миле Вуковић имао кречану. Кречана је подмиривала потребе Голубићана и Стрмичана. Спомињемо само нека имена Голубићана који су били познати зидари од тридесетих па све до осамдесетих година прошлога вијека: Перо Столић, Јошо и Нико Лукић ( Пилић), Сава Миливојевић-Пипић, Иле Рељан, Перо Чолак, Чово Каблар, Милан-Миланац Каблар, Иле Јерковић, Лука-Лујо Клицов. Између два рата већина ових занатлија била је ангажована на зидарским пословима пробоја Унске и одржавања Личке пруге тако да и данас, преко потпорних зидова, пропуста, тунела и мостова може се сагледати какво је било њихово зидарско умјеће а посебно љепота и грациозност Шеготина моста. На прибављању грађевинског материјала и његове обраде (вађење пржине, шљунка, седре, обрада седре и камена), били су познати Милош Шелац, Пане Панић- Рођо, Нине Паулић. Има много анегдота из живота и рада ових људи који су од јутра до мрака дане и године провели у кавама код Јесенца, на Грудинама, Главицама или на обалама ријеке Бутижнице.

.......
.........................................................................Примјер градње старе куће у Голубићу

Тесари у шаловању и грађењу кровне конструкције, те столари у уградњи столарије били су добри ортаци са зидарима. И они су били приучени свом занату. Дрвена грађа (јабланова, храстова, јасенова) се већином радила од дрвећа са сеоских имања или оближних шума . Међу столарима познатији је био Пане-Пањић Дамјановић који је имао породичну кућу у Плавшама...
Корпарство или плетер било је прилично развијено у Голубићу и сусједном селу у засеоцима Рашковићи и Колунџије захваљујући погодном барском тлу уз ријеке Бутижницу, Дошницу и Радљевац на којем је расла ракита. Ракита се морала редовно подсјецати како би се добило младо квалитетно шибље погодно за корпарство. Овим послом у Голубићу бавили су се мјештани заселака Плавшићи, Чучци и Опачићи.

.......
...............................................Корпарством у Голубићу су се навише бавили мјештани засеока Плавшићи

Израда самара: Израда самара за товарну марву била је свакако доста значајно занимање, јер је готово свако домаћинство у селу имало магаре, мазгу, а рјеђе коња за товарење.
Познатији мајстори самарџије у Голубићу били су: Никола (Јован) Вуковић звани Балаћ, Нико Дамјановић звани Павић, Душан Лукић звани Броне те Миле Вундук. Било је и других који су радили сами ове домаћинске потребе као и код већине заната.
Магарад као товарну марву су временом губили на значају услијед бољег стандарда и куповине фреза и трактора.
Обућар, шустер или постолар: Обућар се бавио поправком ципела, мада су се код нас у селу прије 1. свјетског рата и између 1. и 2. свјетског рата носили опанци. У Голубићу су се овим занатом бавили Ђуро Рељан и Душан Бубоња Они су оправљали ципеле а мање су се бавили израдом опанака.
Што се опанака – гумењаша тиче као зимске обуће, они су израђивани углавном у буковачким селима.
Кројач – кројачица: У Голубићу је након 2. свјетског рата живио и радио врстан занатлија шнајдер за мушку конфекцију Стево Видовић, који је изучио шнајдерски занат у Србији. Становао је у Шакцима гдје је и имао свју шнајдерску радионицу и шио за потребе Голубићана, а и шире. Ипак се највише Голубићана облачило одјећом коју су сами израђивали ткањем или плетењем или су је куповали у продавницама као конфекцију.
Шнајдерица за женску гардеробу је било више у селу нарочито крајем педесетих година. Оне су углавном завршиле шнајдерски занат, радиле у Книну, а у слободно вријеме шиле код куће. Било је и оних које су завршиле домаћинску школу у Препарандији у Книну и курсеве за кројење и шивење који су се одржавали по селима (у Голубићу је то било у Вуриновој кући) Многе од жена које су тада завршиле домаћинску школу запослиле су се у «Книњанци» фабрици која се бавила производњом конфекције и била позната у Југославији и ван наших граница посебно Њемачкој. Прије 1. свјетског рата и раније махом се носила сукнена одјећа ткана на тари и украшена везовима. Аљине, зубуни, прегаче и канице данас служе као сувенири.
Неким услужним пословима као што су бријане и шишање, бавили су се многи који су имали за то потребан алат. Те послове обично су радили из хобија и најчешће без накнаде. Било је мајстора колара (Мићо-Мићота Џепина), мајстора за калемљење воћа и винове лозе (Обрад Глогиња, Петар-Панешко Лончина, Иле Јерковић, Милан-Миланац Каблар, Јово Икић-Џепина).
Стручно школовање и практично оспособљавање квалификованих занатлија разних занимања почело је организовано да се проводи већ послије Првог.свјетског рата. Напреднији ђаци упућивани су преко Привредника у Србији и Радише у Хрватској на изучавање разних заната у многа већа мјеста у земљи. Након што би изучили занат, обично су остали да раде и живе у тим мјестима јер, у оно вријеме, нису имали шта да раде у Книну а поготово у Голубићу.
Упоредо са порастом стандарда и развоја опште индустријализације, након Другог свјетског рата, многи наши Голубићани, осим што одлазе на школовање у велике градове остају у селу јер је почела да ради Творница вијака у Книну. У школи ученика у привреди на Монтијевој главици многи завршавају занате и запошљавају се у книнским предузећима. У новије вријеме све до Збијега 1995. Г. Неки Голубићани су отворили занатске радње (електро радње имали су Илија Вуковић, Јовица Каблар, Драган Станчевић, Јовица Боровић, Ђуричин).
Готово свако домаћинство имало је бар основне алатке за ситне занатске радове.

Домаћа радиност

Од давнина па све до готово осамдесетих година прошлога вијека вуна је је била основна сировина коју је имало готово свако домаћинство. У вези с тим и разне алатке за њену прераду (гаргаше, преслице, вретена, канели, плетеће игле). Много домаћинстава посједовала су и тару (разбој) за ткање.
Женски свијет се од малена учио свим пословима од прања и чешљања вуне до израде одјевних предмета. Одјевне предмете као што су чарапе, џемпери, рукавице и слично жене су израђивале у свакој прилици која је то дозвољавала (приликом чувања оваца, на прелима, у млину). Није риједак примјер било видјети жену како иде путем, са затакнутим канелом за пасом на коме је клупче конца, не гледајући у игле, како вјешто плете чарапе. Такођер свако домаћинство је за себе израђивало ужа, узице, попреке, кускуне за товарну марву, упртњаче. Руком израђени одјевни и други предмети од вуне били су саставни дијелови цурског рува (опреме) које је свака цура носила по удаји.
Било је и мушкарца који су се бавили плетењем чарапа (Јово Лексић нпр.) и кројењем одјеће од сукна: кабана, аљинака-капута, крожета-ђилета, брневека (Џепине: Никола-Никица, Илија-Илијетина, Лука-Лукан).
Израда и ношење предмета од вуне посебно чарапа и џемпера у Голубићу никада није наскроз изгубила значај без обзира што се мијењао начин живота.
Од осталих производа у домаћој радиности свакако треба споменути производњу хране и пића која је препознатљива уопште за ово поднебље и због природних услова за производњу, квалитета и посебних технологија. Ту спадају сушење меса, производња пршута, разних врста сирева, прерада воћа и поврћа, производња вина и ракије, прерада житарица, што смо већ спомињали у тексту ове књиге.

..........
Саобраћај и везе

Голубић - село кроз које пролазе значајне саобраћајнице

Кроз Голубић који је смјештен у долинама ријека Бутижнице, Дошнице и Радљевца, по обронцима планина Пљешевице, Старчевог брда и Црног врха, од памтивијека су пролазиле разне добронамерне и освајачке војске, каравани као и други путници добронамерници, формирајући тако мрежу пречица, стаза и путева. Пречице, стазе и путићи су временом прерасли у значајне путне саобраћајнице које су повезивале обале и луке средњег Јадрана са залеђем у средишњој Босни.
Развојем транспортних средстава по видовима и гранама саобраћаја голубићки путеви су све више попримали контуре значајних котарских, регионалних, па и међународних цестовних и жељезничких саобраћајних праваца.

.......
...................................................................................Жељезнички чвор у Голубићу

Локални путеви

Формирањем стаза и пречица између засеока и значајних објеката у селу, као што су црква, школа, пољопривредна задруга, хидроелектрана, продавнице, омладинско насеље и сл. настала је значајна мрежа локалних путева који су омогућавали свакодневну међусобну комуникацију.
Набрајамо веће путеве: Млинаров пут, Љубишића пут ,Поткрајски пут ,Војни пут ,Радиновића пут Рељанов пут Џепинов пут, Плавшин пут ,Грубића пут, Марића пут,,Плавшића пут, Вуковића пут, Војновића пут, Драгашов пут.

.......
........................................................Мјештани у акцији поправке пута у Дамјановићима (око 1980)

Регионални пут

Регионални пут кроз Голубић називао се Котарски пут. Повезивао је Равне Котаре са подручјем Западне Босне. Код Радљевачког моста, одвајао се према селима Радљевац, Плавно и даље према Лици. Кроз Голубић се кретао трасом Светиња-Љубишићи-Момићи-Каблари-Зелембабе-Барака-Падалишта-Грудине-испод Плавшића и даље преко Комалића. Пут је касније, у једном дијелу реконструисан по траси бивше Шипадове пруге и добио ранг "Војног пута".

Магистрални пут

Цестовни путни правац Бања Лука-Дрвар-Босанско Грахово-Книн-Шибеник и Книн-Сињ-Сплит, те Книн-Бенковац-Задар, повезивао је, кроз дуги временски период, градове и луке средњег Јадрана са континенталним залеђем и средњом Босном. Поред трговачких каравана, овим путем су пролазиле многе средњовјековне војске босанских владара које су се сукобиле са Млечанима, турске као и војске многих других освајача у каснијим ратовима. Спуштајући се низ брдо Дерале, траса овог пута већ од Стрмице, са мањим одступањем, прати ток ријеке Бутижнице по лијевој страни корита. Кроз Голубић се стара траса цесте кретала испод Велике и Мале Боланџе, крајем Језерина, према Бетинама, поред Балаћових кућа, преко Кудуше, испод Драгаша и Војновића, преко Вуковића гаја и Шакчеве крчме, Црвене греде, Облаца и даље преко Врпоља према Книну. Након изградње жељезничке пруге Бихаћ-Книн траса ове цесте је на појединим дионицама исправљена, односно прилагођена траси пруге како би се избегли сувишни пружни прелази. Убрзо након реконструкције 70-тих година, ова цеста је постала најкраћа туристичка веза градова средњег Јадрана, са Бања Луком, Београдом и другим континенталним градовима тадашње Југославије.

Пруга узаног колосјека – Шипадова пруга

Послије анексије Босне од стране Аустро-угарске монархије, а у циљу опште индустријализације и привредног развоја царевине, долази до масовне експлоатације босанских шума. Да би приступили интезивнијој експлоатацији, власници предузећа за кориштење шумских ресурса, међу којима је најпознатији "Шипад" власника Стеинбеисса, почели су изграђивати ускотрачне жељезничке пруге. Стеинбеисс је имао своје пилане у Добрљину, Приједору, Дрвару које је требало снабдјевати дрвеном грађом. Поред тога се допрема дрвета вршила у друга индустријска мјеста монархије. Да би осигурао допрему дрвета и рад пилане у Добрљину, и учинио је у том погледу независном од колебајућег водостаја Сане и Уне, Стеинбеисс је добио одобрење и средства од земаљске комисије да своју жељезницу продужи од Срнетице до Приједора и даље од Чардака до Јајца и повеже је са пругом Јајце-Лаштва. У склопу истог развојног програма, "Шипад" доноси одлуку о изградњи шумске ускотрачне пруге Срнетица – Дрвар-Книн. Пруга је изграђена 1907. године а служила је за превоз шумске грађе, производа дрвне индустрије, угља и руде, које су се у Книну претоварале на жељезницу нормалног колосјека Книн-Шибеник. Тако су Стеинбеиссове шумске пруге временом прерасле у посебну западно-босанску ускотрачну жељезничку мрежу, која је постепено попримала свој шири привредни, политички и војни значај.
Траса Шипадове пруге је кроз Голубић пролазила уз десну обалу ријеке Бутижнице и то преко Бродина, испод Плавшића, поред моста Капелице, преко Грудина и Падалишта до Бараке, гдје је била изграђена жељезничка станица са два колосјека. Траса пруге се даље протезала поред Јасенца и Зелембаба, преко Чучака према Книну. Поред жељезничке станице код Бараке, на прузи су се налазила стајалишта за улаз путника: Комалић, Мост Капелица и Зелембабе. Максимална брзина на овој прузи је износила 20 км/час, док је комерцијална брзина била 12 до 15 км/час. Пруга је била у експлоатацији све до почетка Другог светског рата.

Пруга нормалног колосјека Бихаћ- Книн

Идеја о изградњи Унске пруге, пруге нормалног колосјека, и борба за ту идеју трајала је скоро један вијек да би се коначно почела градити 1936. године. Пред сам рат, 1941. год. изграђено је 25 км колосјека од Бихаћа према Книну и 24 км од Книна према Бихаћу, укључујући дио кроз село Голубић са изграђеном зградом жељезничке станице. Избијањем Другог светског рата радови на овој прузи су прекинути, да би се наставили послије рата 1946. год.
Изградња жељезничке пруге Бихаћ-Книн спада у категорију најтежих пруга изграђених у послијератном периоду. Од већих објеката изграђено је 36 тунела укупне дужине 11820 км, поред тога изграђено је 27 већих мостова укупне дужине 985 м, од којих су највећи: метални вијадукт "Крка" са висином стубова 35 м, метални вијадукт "Островица" и "Бутижница", камени вијадукт "Јапуда" и "Шегота", као и 279 већих пропуста укупне дужине 1237 м. Почиње у Бихаћу са висинске тачке 222 надморске висине а пружа се кањоном ријеке Уне, да би се у Личкој Калдрми попела на висинску тачку од 673 м надморске висине. Затим се спушта долином ријеке Бутижнице и силази преко Голубића у Книн на висинску тачку од 224 м надморске висине.
Унска пруга је одлуком Министарства железница Број Мж. 38999/49, 25.12.1948. год. предата саобраћај.
Од 1948. све до 1961. године вучу су обављале парне локомотиве а од 1961. до 1987. године, вучу су обављале дизел лоцомотиве. Електрификација и реконструкција пруге је извршена 1987. године, а вучу су почеле обављати електролокомотиве.
Жељезничка станица Голубић изграђена је на пољу "Подбрешће" испод Вуковића гаја. Станица има три главна колосијека и један "крњи" колосјек намењен за утовар и истовар терета. Са једне и друге стране станице изграђен је по један скретнички објекат из којих се руковало са улазним сигналима и скретничким постројењима.

Мостови и газови

Мостови су од памтивијека спајали обале ријека, цесте, насеља и људе. Тако и голубићки мостови имају своју историју и легенде о настанку.
Мостови у Голубићу зову се:
Мост код капелице,Шакчев мост, Млинарев мост, Лончинов мост, Мост код боровића њива, Мост код Зелембабина моста, Боровића мостић, Ковачев мост, Рончевића мост, Зелембабин мостић, Раљевачки мост

.......
..............................................................................Стари мост код бране у Голубићу - детаљ

Газови

Поред наведених мостних прелаза мјештани су, да би скратили пут, градили газове (мостиће) преко водених препрека. Највише таквих прелаза било је на ријеци Бутижници. Познати су Плавшића висећи мостић преко којега се прелазило на магистрални пут. Други прелаз је био у Бродинама на Бутижници. У доњем дијелу села, такођер на ријеци Бутижници постоје Клинчев газ код Клицова и Клинаца, Паића газ.
Сви газови послије 1995. године услијед неодржавања или великих поплава су неупотребљиви или потпуно уништени.

..........
Пошта и телефон

Прва пошта у Голубићу отворена је 1960. године у просторијама задружног дома. До тада је достава поштанских пошиљки вршена преко поште Стрмица и то два пута недјељно.
Ваља напоменути да прва телефонска веза датира из времена оснивања пољопривредне задруге, дакле почетком педесетих. До 1966. године телефонски саобраћај се одвијао уз посредовање телефонске централе у Книну. Од 1966. године пошта је добила свој аутоматски телефонски број из Аутоматске централе Книн. Осамдесетих година, просторија поште је пребачена у стамбену учитељску зграду. Овакво стање задржало се до 1984. године када је у селу покренута акција да се сагради телефонска централа, разведе телефонска мрежа и прикључе телефони у свако домаћинство које је то жељело.
Изградња телефонске централе (зграде за пошту и уређаје) помогла је пошта у Книну, а организацију, све остале радове и финанције дали су мјештани села.
Од идеје до почетка реализације овог пројекта прошла је непуне година дана. Нова пошта отврена је у новембру 1986. године. Монтажа централе започела је у октобру 1987. г. а завршена у јануару 1988. године.

.......
..............................................................Нова зграда Поште у Голубићу изграђена 1984.г.


Јесени 2013.г. сајт направио Site factory
 
Завичајно удружење
 
   
   
   
Чланови
 
   
   
>
 
Голубићани