Школство

ПРВА ШКОЛА У ГОЛУБИЋУ

Школска настава у Голубићу почела се одвијати прије више од 250 година. Учење и описмењавање дјеце - ђака било је при цркви Светог Стевана у такозваној поповој кући. Учитељи су били свештена лица, а ђаци искључиво дјечаци док су женска дјеца тек касније почела да похађају наставу. У Голубићу је учитељовао велики српски просвјетитељ Доситеј Обрадовић.

УЧИТЕЉЕВАЊЕ ДОСИТЕЈА ОБРАДОВИЋА У КНИНУ И ОКОЛИНИ

Доситеј је 1760. године напустио манастир Хопово и дошао у Загреб, одакле је намјеравао да отпутује за Русију. Његова намјера се није могла остварити па је отишао у Петрињу гдје упознаје епископа Данила из Плашког. По наговору тога епископа Доситеј отпутује у Далмацију да тамо као учитељ заради паре за пут у Русију. Доситеј прво дође у манастир Крупу. Одатле, по савјету игумана, у мају 1761. године одлази за Книн и прихвати да при цркви Светог Ђурђа учи ђаке. Ту је провео три године као учитељ. «Међу овим божијим људима три миле године всегда с услажденијем срца спомињем» - писао је. Исте године рукоположи га владика црногорски Василије Петровић. Доситеј се нешто разболи те се поново врати у Книн и на наговор попа Новаковића 1774. године оде у Голубић да подучава дјецу. Школа је била у братској кући при цркви Св. Стевана. У својој књизи «Живот и прикљученија», о томе Доситеј пише:»Немоћ моја ме раслаби и принуди возвратити се у Далмацију. Ужасне се мој љубими Новаковић кад ме види тако слаба и преображена; и имајући у својој парохији неког доброг свештеника Леонтија из Фрушке Горе за магистра, совјетује мене да се намјестим у лијепом мјесту при здравој и цјелитељној води у ближњем селу Голубићу. Овдје се погодим за двије године учити дјецу, и за мјесец дана совршено оздравим У трећем мјесецу фторе године, будући је ово мјесто близу Босне, окуже се неке куће у Голубићу; онда ти куд који може, бјежи, и ја пређем у Косово гди пребудем у дому попа Аврама Симића један мјесец».

О боравку Доситеја Обрадовића у Голубићу данас свједочи спомен плоча на братској кући при цркви св. Архишакона Стефана. Слична плоча налазила се у згради основне школе али је она 1995. Уништена у ратним догађајима.

ОСНОВНА ШКОЛА

Школа до почетка Другог свјетског рата

Након Првог свјетског рата у Голубићу је била Државна народна школа са четири разреда а неколико година, пред сам Други свјетски рат, основно школовање трајало је шест година. Тада су у селу радили учитељи: Владо и Марија Поповић, брат и сестра родом из Бискупије код Книна, Бранка Ђебић, бањалучанка и учитељ Бего.
Ђаци су учили градиво из предмета: наука о вјери и моралу, народна повест, земљопис, рачун са основама геометрије и геометријских облика, познавање природе, практична привредна знања и умења, хигијена, домаћинство, ручни рад мушки и женски са нарочитом применом народних мотива, цртање, лијепо писање, пјевање и тјелесне вјежбе по соколском систему 1934,г.
Током Другог свјетског рата настава се није одвијала а школска зграда је повремено служила за смјештај устаничких, сеоских, четничких јединица.

Описмењавање становништва и обуке у послијератном периоду (Други свјетски рат)

У јеку послијератне обнове, организовали су се течајеви за описмењавање становништва са циљем да науче читати и писати. Тај посао се повјеравао особама које су знале писати, читати и рачунати и које су имале лијеп рукопис. Било је у Голубићу доста таквих особа али због породичних разлога нису могли прихватити ту обавезу као Маша Драгаш, удовица са двоје дјеце. За Горњане течај је водио Јово Гаврић у кући Тоде Панића.
Шездесетих година био је организован шестонедјељни течај за домаћинство којега су похађале жене. Настава се одвијала у Вуриновој кући. Жене су училе кројити,шити и кувати. Течај су водиле Зорка Каблар и госпођа Поповић. Увјерење о завршеном течају је важило је као сертификат за добијање посла.

Основна школа од послије рата до 1986. г.

Школска зграда на Главицама је током Другог свјетског рата била демолирана а архива уништена. Зато се настава одвијала у поповој кући недалеко од цркве Св. Стевана (заселак Боровићи). Пошто је у рату рад школе био прекинут то су се сустигле генерације.
У школи су биле организоване пионирске и омладинске јединице на челу са командирима и комесарима који су имали на рукаву десне руке видне ознаке чинова. Чинови су се шили од црвене ризе (чоје). Школска дјеца су била неухрањена услијед ратних година у којима је владала глад и неимаштина. Стога је УНРА организовала школске кухиње са једним оброком. Кухиње су радиле све до шесзесетих година У лијепом сјећању некима је остала прва куварица из тог доба Јека Савић.
Школска зграда на Главицама обновљена је почетком 1946. године у њој се почела одвијати школска настава. У голубићкој школи радила је учитељска заједница чији је циљ био припремати учитеље из Голубића и околних села за наставу у облику семинара и предавања.
У школи су биле само двије учионице па се наставило са праксом да се у једној школској години завршавају два разреда. Душан Медић из Херцеговине, једно вријеме, био је једини учитељ.
По изградњи задружног дома створиле су се повољније просторне могућности за извођење наставе за прва четири разреда основне школе.
Педесетих година двадесетог вијека Голубић је добио осмогодишњу школу. Али школска зграда није могла да прими све ђаке ни у двије смјене. Примјера ради у Голубићу је 1961. године било око 500 ђака и око 20 учитеља и наставника. Двије учионице у школи и двије у задружном дому нису могле покрити потребе. Зато је, неко вријеме, једна учионица била у Вуриновој кући, бившој Опачића. Школа је у то време носила име народног хероја из Другог свјетског рата, Стеве Опачића.
Већ седамдесетих година прошлог вијека смањивао се број ђака пошто је много млађих људи отишло на даљње школовање или на рад широм Југославије гдје су заснивали своје породице. По изградњи стамбене зграде за учитеље оспособљен је горњи спрат школе за једну учионицу, школску књижницу и наставничку зборницу.
Многи учитељи и наставници живјели су и радили у Голубићу.
Спомињемо наше учитеље и наставнике јер су неки од њих доприњели афирмацији појединаца и удружења, и јер су нам остали у лијепом или пак ружном сјећању, анегдотама и причама. Педесетих година учили су: Андрија Матковић, касније познати кнински новинар, Јосип Налис, Милена Плавша Радуловић, Салвка Марић, Милан Вручић, Катица Здјеларевић-Ћаћић, Каћа Лазић-Јерковић. Неки од њих дуги низ година провели су у селу: Никола и Мара Пупавац, Анка Маглица, Драго и Милка Сарић, Никола Самарџија, Јосип Миш, Ангелина Шкобаљ-Булка, Живка Бањац, Неђо Букоровић, Никола Јарамаз, Веселка Милић, Стеван Беадер, Никола Вучак, Јовица Јерковић, Грозда Вуковић Марија Батак Татјана Штета и још неки.
Радо се сјећамо и наше «звонарице» Ике Тице која је дуги низ година великим месинганим звоном означавала почетак и крај школских часова.

.......
.................................................................Генерације ђака 60-тих година прошлога вијека

.......
.......
.......
..............................................................................Генерације ђака - рођени 1956. г

.......
..........................................................................Генерације ђака - рођени 1956. г

ОСНОВНА ШКОЛА ОД 1975. ДО 1995.ГОДИНЕ

Године 1975. почеле су реформе школства које су подразумијевале централизацију наставе. Тако је школа у Голубићу постала подручна четворогодишња, у саставу централне школе «Вељко Влаховић» из Книна. Са седамдесетак ученика од првог до четвртог разреда радила су четири наставника. Ђаци виших разреда путовали су школским аутобусима на похађање наставе у основну школу у Книн.
За вријеме Крајине, дакле 90-тих, подручној школи у Книну промјењено је име у «Никола Тесла". Интересантно је да је предмет «вјеронаука» након педесетак година поново враћен као обавезан предмет у школе. Голубићким малишанима вјеронауку је предавао свештеник Бранко Миланковић који је дуго година службовао у Голубићу.

СТАЊЕ ДАНАС

У првим годинама двадесет првог вијека у голубићкој школи није било ђака. Остали су трагови ратног вихора.
По изградњи 150 кућа за Хрвате Херцеговце школа је обновљена али у њој готово да нема ђака Голубићана који су се услијед ратног вихора расејали по бијелом свијету.
Голубићкој дјеци, на ко зна којем крају земаљске кугле родитељи већ причају причу: «Има једно мјесто на свијету гдје вјетар, који се бура зове, најљепше чисти небо од облака. Тамо у бистрој води пастрмка се са ријечним током надмеће, а ланац јаблановог дрвећа по сред поља се пружа. Има једно мјесто на свијету, што Голубић се зове. У њему су смокве најслађе. У њему су јутра као сузе наше бистра.»
Да ли ће дјеца бар причу запамтити. Да ли ће у њиховим душама некад пробудити жељу да поново, у Миру Божијем, запрете ватру на огњиштима својих предака. Живи били дјецо, и не заборавили, гдје год да сте.

ШКОЛСКЕ ЗГРАДЕ И ИМАЊА

Стара школа у Голубићу

Тачан датум и година грађења старе школске зграде у Голубићу није нам познат, али са сигурношћу можемо тврдити да је она сазидана око1910. године. У вријеме грађења ове школе, грађено је још неколико школа истог типа на подручју книнске општине и шире па се с правом претпоставља да су те типске зграде рађене по истом пројекту тадашњег Министарства просвјете.
Школа је била смјештена на Главицама, у центару села. Имала је три етаже: подрумске просторије, високо приземље и спрат. Подрумске просторије су служиле као шупе-дрварнице и оставе, у високом приземљу су биле двије повеће учионице а на спрату станови за учитељко особље. Настава се одвијала у двије односно три смјене за четири или шест разреда основне школе. Школа је посједовала своју депадансу, преграђену зграду. У њој су ђаци, зими или у лошим временским приликама, похађали наставу из физичке културе. Ту су биле и просторије сеоског спортског Соколског друштва које је између Првог и Другог свјетског рата постојало у нашем селу. Школско двориште је било уређено а око њега (до главног пута) подигнут је подзид-ограда. У дворишту је саграђена густерна (бунар) за воду, из којег се школа за своје потребе снабдијевала питком водом. Испред оградног зида, са предње стране, до пута, биле су уређене башче са цвијећем које су сами ђаци садили, уређивали и обрађивали. Иза школе у позадини је, на површини од неколико хектара давно засађена борова шума, коју су ђаци садили, можда, прије 100 и више година. Шума је сада прави драгуљ у селу. Школа је имала своје баште за поврће испод Кесића куће код шипадове пруге, виноград на Главицама испод школе којег су ђаци садили 1955.године и разно воће гдје су ђаци обављали практични дио обуке у виду наставе. Воће и поврће се продавало и тако се стицао приход за ђачке екскурзије и разне забаве. Овај вид прктичне наставе одвијао се и у послијератним годимнама, све до седамдесетих. Ђубриво за баште давали су мјештани села који су имали дјецу ђаке.
Током Другог свјетског рата школска зграда је била демолирана али већ почетком 1945. почела је њена обнова у којој су учествовали мјештани села са 350 бесплатних радних дана. 30. 09. 1947. године школа је била потпуно спремна за функцију.
Земљотрес разорне снаге који је 1986. погодио подручје Книнске крајине и нанио велике штете цијелом подручју. Том приликом страдала је и школска зграда у Голубићу. Стручна грађевинска комисија је процјенила да школа није за даљње кориштење. У вези с тим донесена је одлука да се зграда сруши и на њено мјесто сагради нова модерна школа. Убрзо је услиједила акција, пронађени су донатори, школа је срушена, терен очишћен и те 1986. године отпочела је градња нове школске зграде.

Нова зграда основне школе у Голубићу

На темељима старе школе саграђена је нова, модерна, савремена и функционална школа архитектонског изгледа какав приличи данашњем тренутку и времену, и то захваљујући донаторима и њиховој солидарности.
У књизи новобеоградске општине: «Прича о пријатељству о школи у Голубићу» записано је: «Основна школа са именом «Бранко Радичевић» отворена је 04. децембра 1987. године а саграђена је заједничким средствима општина Нови Београд, Исток (САП Косово) и Нови Загреб, као израз солидарности и пријатељства са становницима Книнске крајине погођеним катастрофалним потресом у јесен 1986. године.»
Школа има 680 квадратних метара простора, састоји се од двије учионице, гимнастичке дворане, простора за библиотеку, санитарних чворова са тушевима, кухиње, зборнице, кабинета и гардеробног простора.
Ова школска зграда је освештена тек 1994. године а благослов ученицима и њиховим учитељима дао је владика далматински, господин Лонгин са свештеницима.

Стамбена зграда-Учитељски станови

Непосредно уз задружни дом, почетком 60-тих почела је изградња стамбене зграде за потребе наставног кадра школе у Голубићу. Стамбена зграда имала осам станова. Средства за градњу осигурала је тадашња Просвјетна заједница општине Книн, а мјештани Голубића дали су свој прилог у добровољном раду.
Током ратних операција хрватске војске, 1995.године, и након њих, зграда је демолирана, опљачкана и није била за становање. Током 2003.године зграда је реновирана и у њој станују досељеници, Хрвати из Босне.

.......
.............................................Генерације ђака (крај 80-тих година прошлога вијека) поред нове школе

.......
.........................................................................Школско игралиште у боровој шуми

.......
..........................................................................Нова школа страдала у рату 1995. г

Јесени 2013.г. сајт направио Site factory
 
Завичајно удружење
 
   
   
   
Чланови
 
   
   
>
 
Голубићани